1. |
U starom kvartu
03:31
|
|||
|
U STAROM KVARTU
Nedavno prođoh kvartom starim
za koji me vežu sećanja rana.
Na prvi pogled – sasvim je isto:
zgrada, terasa našega stana…
Tu brata i mene dočekaju naši
kada se vratimo kući iz škole.
Nove godine i rođendani,
a oni nas čuvaju, paze i vole.
Odatle sam gledao kada će proći
drugari da me u radost pozovu.
S prvim dahom proleća novog
u neku igru, potpuno novu.
U kvartu tom za fudbal se znalo,
i ko i kako tim sportom vlada.
Onda se radujemo, il’ svađamo se
uz teren, pod krošnjom debelog hlada.
U tom sam kvartu simpatiji prvoj
stihove svoje pevao u mraku.
Maštao da će baš mene da voli,
da biće sa mnom u svakom koraku.
Tu sam saznao kako to biva
kada te ljubav detinje sruši.
Kad voljenu vidiš sa nekim drugim,
pa te sve lomi, pa te sve guši.
Mnogo bih toga još mogao reći,
sve mi je blisko, a sećanja davna.
I ništa više tu nije isto -
ni zgrada, ni terasa našega stana…
|
||||
2. |
Ono što nekada bili smo
02:34
|
|||
|
ONO ŠTO NEKADA BILI SMO
Ja nisam onaj momak od pre
prepun života, što daje se,
u meni kopni sve, zastaje...
Ti nisi ona mala iz sna
koju jedva čekam da ugledam,
u nama mnogo je prepreka...
Iako često poželim
da se sebi vratim, promenim,
sve je to daleko - i ti daleka si.
Mi nismo više spremni na to
da jedno drugome budemo
ono što nekada bili smo...
|
||||
3. |
Opet sleću pahulje
03:35
|
|||
|
OPET SLEĆU PAHULJE
Ne veje sad onaj sneg
pod kojim ljubila si me,
i ništa nije kao pre,
umorile nas godine –
a opet sleću pahulje...
Gde je onaj poznat sjaj
tvoga dragog pogleda...
I nestao je beli trag
malenih tvojih cipela
u bajci nežnih pahulja...
Kad zažmurim zamislim
kako snena prilaziš
da mi svet uveseliš...
Onda krišom pogledam:
Ispred mene, sumoran,
proteže se novi dan...
|
||||
4. |
Devojčica sa ružom
03:36
|
|||
|
DEVOJČICA SA RUŽOM
Sunce prostranstvom šeta,
umilno ono sija.
Grad je pun raznoga sveta:
„A Ona malecka je čija?“
Svuda su oko nje ljudi,
(proleće novo miriše),
a cvet joj pripijen uz grudi
tek počeo da diše.
Od nade do nade ide,
radost joj tinja iz oka.
Ona detinja, prava,
iskrena i duboka.
Prilazi paru mladom,
želi da ružu im preda.
Mladić joj odmahnu kradom –
dečjom toplinom ga gleda.
Ni da joj se obrati iko
da iskren osmeh joj da.
„Hoćeš li ružu, čiko?“ –
pa nastavi radosna sva.
Noć pada težinom celom –
Ona sija lepotom.
Sa ružom u ruci, već svelom,
putuje domu sirotom.
|
||||
5. |
Kišni dan
03:06
|
|||
|
KIŠNI DAN
I kada je kišni dan,
kada te nigde nema
i kada sam sam,
mada to nije lako, reći ću tad –
Kriv sam ja, kriv sam ja.
Iako se ne javljaš,
iako sad možda drugi
greje ti dlan,
mada to nije lako, reći ću tad –
Kriv sam ja, kriv sam ja.
I kada si nemirna,
i kada ti svašta smeta,
i bežiš u san,
mada to nije lako, reći ću tad –
Kriv sam ja, kriv sam ja.
Tako je od kada znamo se.
I tako biće zauvek.
|
||||
6. |
Prosjak
02:44
|
|||
|
PROSJAK
Plačni su oblaci bdili nad gradom,
prošao poneko, provirio kradom.
Kraj trošne kuće, od tuge tiši,
svakom se javljao prosjak na kiši.
Deca mu nosila igračke razne,
ljudi darivali poklone svoje,
a njegove oči - ka drugima prazne.
Oči što sebi svet lepšim kroje.
Na istome mestu spavao, bivao,
niti se se čuvao, nit’ je uživao.
Uz njega - nikog. I nikada više.
Balada je san što negde je diše.
Dan je novi, naizgled sve isto,
na jednome mestu prazno je, čisto.
Oživeli grad maglu svud briše.
Nema prosjaka, prestale kiše.
|
||||
7. |
Stranci
02:32
|
|||
|
STRANCI
Na istom putu hodaćemo mi,
al nećeš mi se više javiti.
Na istom mestu srešćemo se mi
al' ja te neću tad prepoznati.
Dok svelo lišće stazu prekriva
mi proći ćemo kao stranci tad.
Ka novom danu ići ćemo mi,
al' ništa isto neće ostati.
|
||||
8. |
Okolo dišu breze
02:25
|
|||
|
OKOLO DIŠU BREZE
Ne bih da opet te molim
da vratiš se – nema veze.
Ja ponovo mirno šetam,
okolo dišu breze.
S njima bogat sam čovek,
pored njih nikog ja neću.
I tako bih mogao uvek –
dovoljno to je za sreću!
|
||||
9. |
Dolaziš ti
02:26
|
|||
|
DOLAZIŠ TI
Sve odjednom zasija.
Kad vetar mi prija - tad znam,
dolaziš ti.
Sva svetla se pale.
Kad čujem stope male - tad znam,
dolaziš ti.
Sve odjednom se smiri.
Kad Mesec proviri - tad znam,
dolaziš ti.
Svud prestanu svađe.
Kad me muzika nađe - tad znam,
dolaziš ti.
Svud nestanu boli.
Kad tišina me voli - tad znam,
dolaziš ti.
Priđi mi lakše, ruke mi daj,
zove nas novi san.
Dani su kratki, sve kraći je sat,
zaplovimo bar na čas.
|
||||
10. |
Starci
02:50
|
|||
|
STARCI
Starci koje sad sretnem,
nekada deca su bili.
Igrali se, učili škole,
a onda su ostarili.
Imali ljubav prvu,
možda i drugu, i treću…
Sad im je potrebno malo.
Tek malo za potpunu sreću.
Vaspitali decu svoju,
autoritet nisu krili.
Lagano gradili život,
a onda su ostarili.
Starci koje sad sretnem
bili su mladi davno.
Sad mnogo tog čuvaju za se
i ne pokazuju javno.
Gledali ka jutru novom,
velike planove snili.
Koračali dugo kroz život,
a onda su ostarili.
|
||||
11. |
Vir
03:23
|
|||
|
VIR
Vetar opet luduje,
opet pokreće vir noći,
u kojoj smo se rastali mi.
Kuda ona sada putuje,
dok srce moje sa mnom ratuje.
Kiša opet vodi me do nje,
teče niz naše ulice.
Vreme ovo nemirno
opet pokreće strah,
i noć mi, ova besana, njen donosi dah.
U tami nazire se mali trak
svetla koje guši ovaj mrak.
Pamtim, vidim, osećam
njen pogled – jasan, prisutan.
Od sebe bežim ponovo
sakrivam se od nje.
Ne bih da me pronađe, da mi razbije sne.
Sada, jesen sasvim budna je
u mome svetu melanholije.
Da l’ je sama, ili s nekim je?
Kad sanjam, samo pored mene je.
|
||||
12. |
Noći besane
03:00
|
|||
|
NOĆI BESANE
Pritiska nebo, sparina teška,
misli svuda rasejane,
proviruje sunce, ko da se smeška –
leči noći besane.
Odavno vešto koristiš reči
da me sebi približiš,
a onda nekom drugom
iste priče ponoviš.
Ne boj se,
naći ću još snage za sve.
Samo napusti me,
jednom – zauvek.
|
||||
13. |
Jesen u Zagrebu
04:24
|
|||
|
JESEN U ZAGREBU
Verujem da su se bar nekad srele
dve sretne duše, kraj Gavele.
I da je nečiji dobri duh
kraj Kazališta Kerempuh.
Da neko nečije suze pije
na stepeništu Komedije,
da i dalje su dečije glave –
kraj Dubrave.
Do koraka moga, potpuno čist –
doleteo list.
Kako to (kad se Zagreb stiša)
o jeseni piše Dobriša…
A onda se lagano, odmeren, fin –
tajanstveni Tin
spušta sa Gornjeg grada strane
iz neke kavane.
Zamislim kako raspevan, strastven,
prilazi Arsen,
i Gabi kraj njega, u jednoj seni –
idu ka meni.
U tišini, gde svud je potpuni mir
Enes stihom slika Valcer vir…
A dalje još, ka prošlosti malko,
Antuna dva su – Gustav i Branko.
Čujem je tiho, kao bez tona –
nad gradom lebdi stara šansona…
Takva je, eto, u Zagrebu jesen.
Šarena, topla – a ja zanesen.
|
||||
14. |
Veče
03:39
|
|||
|
VEČE
Veče stiže, noć se budi, prilazi.
Ona opet dolazi.
Kad god oči sklopim da se odmorim,
nju tad vidim, osetim.
Veče stiže, potpuno sve mirno je.
Ona opet putuje.
Kada noć me uzme, sa mnom tihuje,
njen me pogled pronađe.
I sve je divno. I skladno je.
S njom samo tada znam da
sve u redu je.
|
||||
Nemanja Nešić Novi Sad, Serbia
Diplomirani kompozitor iz Novog Sada. Kao autor i frontmen, vodio bendove Revir i Mali princ, a od 2016. nastupa samostalno. Pored muzike na svoje, komponuje i na stihove pesnika koje voli. Prvi je učesnik iz Srbije koji je bio na Chansonfestu u Zagrebu. Medju izdanjima izdvajaju se dva za Croatia Records, na stihove Cesarića i Kiševića. Radi još i muziku za TV i za decu. Napisao je tri knjige. ... more
If you like Na istom putu, Nemanja Nešić, you may also like:
The Edge of the Land
by Katie Spencer
Spencer's indie folk sophomore album was recorded live in the studio over the course of two days.
go to album
Isasa makes contemplative and emotionally rich fingerstyle guitar in the mode of John Fahey and Jack Rose.
go to album
featured on Bandcamp Radio Mar 28, 2017
go to album
Hypnotic Guitar of John Ondolo
by John Ondolo
An overdue showcase for a dazzling African guitarist.
go to album
Sorry I'm So Sensitive
by Bea Stewart
The second EP from Northern Irish singer-songwriter Bea Stewart runs from gentle folk to pillowy pop ballads, all perfectly executed.
go to album
featured on Bandcamp Radio Mar 26, 2024
go to album
featured on Bandcamp Radio Mar 19, 2024
go to album
